Pe­tro­ni­je (Pe­ro) Ra­i­če­vić je 1887. go­di­ne po­no­vo po­stao na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra Ostrog i na tom po­lo­ža­ju ostao na­red­nih 20 go­di­na, tj. do 1907. go­di­ne. Nje­ga je ru­ko­po­lo­žio 1849. go­di­ne vla­di­ka Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš. Uče­stvo­vao je ak­tiv­no u dru­gom na­pa­du Omer-pa­ši­ne voj­ske na Cr­nu Go­ru i Br­da 1862. go­di­ne, kao pri­pad­nik Vra­že­grm­skog ba­ta­ljo­na. U bor­ba­ma se is­ta­kao he­roj­stvom i tom pri­li­kom bio je i ra­njen. Za vri­je­me Ve­ljeg ra­ta 1876–1878. go­di­ne bio je ču­var ći­vo­ta Sv. Va­si­li­ja, pri če­mu su, usled opa­sno­sti sa­mog ma­na­sti­ra od Tu­ra­ka, mo­šti sve­ti­te­lja pre­ne­se­ne iz ma­na­sti­ra Ostrog u Ce­tinj­ski ma­na­stir. Na­kon za­vr­šet­ka Ve­ljeg ra­ta 1878. go­di­ne bio je na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra Ostrog, da bi na­red­ne go­di­ne mo­rao da na­pu­sti, ne sa­mo taj po­lo­žaj, ne­go i Cr­nu Go­ru, zbog in­tri­ga pre­ma nje­mu, slič­nim oni­ma ko­je su na­tje­ra­le i nje­go­vo­g ro­đa­ka Ni­ko­di­ma Ra­i­če­vi­ća, o če­mu smo pi­sa­li. On je emi­gri­rao za Sr­bi­ju i ta­mo ostao osam go­di­na. U Cr­nu Go­ru se vra­ća 1887. go­di­ne i ta­da su ne sa­mo pre­sta­le ne­pri­jat­no­sti pre­ma nje­mu, ne­go po­sli­je pri­ma­nja mo­na­škog po­stri­ga, po­sta­je na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra Ostrog. Od 1899. go­di­ne on po­sta­je i ar­hi­man­drit. Bio je igu­man ma­na­sti­ra do pred sa­mo upo­ko­je­nje 1907. go­di­ne.
Po­sli­je ar­hi­man­dri­ta Ni­ko­di­ma Ra­i­če­vi­ća, na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra Ostrog po­sta­je ar­hi­man­drit Ki­ri­lo Mi­tro­vić iz Bu­dve (po­ri­je­klom od Raj­ko­vi­ća iz Ko­si­je­ra kod Ce­ti­nja). Na­kon nje­ga igu­man ma­na­sti­ra Ostrog od 1909. do 1916. go­di­ne je bio Le­on­ti­je Nin­ko­vić iz Her­ce­go­vi­ne. Na nje­go­vom mje­stu je krat­ko vri­je­me ma­na­sti­rom upra­vljao je­ro­mo­nah Sil­ve­ster Ša­ra­no­vić, dok je iste go­di­ne za na­sto­ja­te­lja iza­bran pro­to­je­rej Jo­van Da­mja­no­vić. Njih dvo­ji­ca su bi­li iz Bje­lo­pa­vli­ća. Pro­to­je­rej Ša­ra­no­vić je bio star­je­ši­na ma­na­sti­ra od 1916. do 1921. go­di­ne tj. u bur­nim go­di­na­ma austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je, pra­će­ne in­ter­na­ci­ja­ma ve­li­kog bro­ja Bje­lo­pa­vli­ća u švap­ske lo­go­re; bru­tal­no­šću oku­pa­to­ra i ot­po­ra Bje­lo­pa­vli­ća to­me kroz ko­mit­ski po­kret; po­bu­ni bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja oku­pa­ci­o­nim na­stav­nim pro­gra­mi­ma, ali i na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta uje­di­nje­njem Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, u ko­jem uz­vi­še­nom či­nu su ve­li­ki udio da­li Bje­lo­pa­vli­ći. U svim ovim pre­lom­nim de­ša­va­nji­ma pro­to­je­rej Da­mja­no­vić je dao svoj lič­ni do­pri­nos.
Od 1921. go­di­ne, pa sve do 1952. go­di­ne igu­man ma­na­sti­ra Ostrog je bio ar­hi­man­drit Le­on­ti­je Mi­tro­vić iz Pa­štro­vi­ća. On je kao do­bro­vo­ljac uče­stvo­vao u Bal­kan­skom i u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Do 1941. go­di­ne ma­na­stir Ostrog je ži­vio svo­jim mir­nim du­hov­nim ži­vo­tom, kao ve­li­ko du­hov­no sve­ti­li­šte i za to vri­je­me do­ži­vio je svoj in­ten­ziv­ni raz­voj. Po­red osta­log, iz­gra­đe­ne su no­ve će­li­je u Gor­njem ma­na­sti­ru, po­tom ve­li­ka zgra­da za pre­no­ći­šte vjer­ni­ka i dr. Od Dru­gog svjet­skog ra­ta, ali i ka­sni­je do­la­skom ko­mu­ni­sta, za ma­na­stir Ostrog na­i­la­ze te­ški da­ni, pu­ni is­ku­še­nja. U ma­na­stir Ostro­g upa­la je jed­na nje­mač­ka je­di­ni­ca 23. apri­la 1941. go­di­ne i uhap­si­la pa­tri­jar­ha Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve Ga­vri­la Do­ži­ća, ko­ji se tu sklo­nio od nje­mač­kih po­tje­ra 10. apri­la 1941. go­di­ne. Njem­ci, ko­ji­ma je je­dan od ko­lo­vo­đa bio vi­so­ki ofi­cir Ju­go­slo­ven­ske Kra­ljev­ske voj­ske, po na­ci­o­nal­no­sti Hr­vat, ko­ji im se pri­klju­čio, pre­ma mo­na­štvu ma­na­sti­ra i sa­mom pa­tri­jar­hu su se di­vljač­ki i ne­hu­ma­no po­na­ša­li, pa su tom pri­li­kom pa­tri­jar­ha Do­ži­ća od­ve­li u za­ro­blje­ni­štvo i opljač­ka­li ma­na­stir­ska do­bra. Kralj Pe­tar i Kra­ljev­ska vla­da, ko­ji su se u isto vri­je­me bi­li sklo­ni­li u ma­na­stir Ostrog, nu­di­li su pa­tri­jar­hu da sa nji­ma iz­bjeg­nu iz ze­mlje, jer ih je če­kao avi­on na aero­dro­mu u Ka­pi­nom Po­lju kod Nik­ši­ća. On je kao pra­vi du­hov­ni pa­stir svo­ga na­ro­da na to od­go­vo­rio: „Dje­co mo­ja, vi ko­ji ste kre­nu­li haj­te i ne­ka vam je sre­ćan put. Ja osta­jem sa mo­jim na­ro­dom, pa šta bu­de nje­mu, ne­ka bu­de i me­ni”.
Sre­di­nom sep­tem­bra ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­sko ru­ko­vod­stvo ša­lje svo­ga ko­me­sa­ra Bran­ka Jo­vo­vi­ća da pre­u­zme upra­vu u ma­na­sti­ru. On je pre­u­zeo kon­tro­lu nad ma­na­stir­skom imo­vi­nom i do­bri­ma, kao i dru­ge po­slo­ve. Igu­man Se­ra­fim Ka­šić is­ti­če da se Jo­vo­vić, za sve vri­je­me bo­rav­ka, ko­rekt­no po­na­šao pre­ma mo­na­štvu i sve­šten­stvu ma­na­sti­ra. Tu je ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­sko ru­ko­vod­stvo odr­ža­lo 8. fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne sa­vje­to­va­nje i do­ni­je­lo od­re­đe­ne od­lu­ke o da­ljim ak­tiv­no­sti­ma, pre­tvo­riv­ši ma­na­stir u par­tij­ski štab, voj­nu ka­sar­nu i svo­ju bol­ni­cu. O to­me što su sve uni­šti­li i od­ni­je­li par­ti­za­ni iz ma­na­sti­ra Ostro­ga svje­do­čio je mi­tro­po­li­tu cr­no­gor­sko-pri­mor­skom Jo­a­ni­ki­ju, na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra ar­hi­man­drit Le­on­ti­je Mi­tro­vić u pi­smu od 25. ju­na 1942. go­di­ne, is­ti­ču­ći da su oni svu hra­nu, ži­to, in­ven­tar, po­su­đe i sl. od­ni­je­li, kao i ve­li­ki dio dru­ge imo­vi­ne. Mi­tro­po­li­ja Cr­no­gor­sko-pri­mor­ska na če­lu sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem je, na­kon pro­tje­ri­va­nja par­ti­za­na iz Cr­ne Go­re kra­jem ju­na 1942. go­di­ne, da­la bla­go­slov da ru­ko­vod­stvo na­ci­o­nal­nog po­kre­ta mo­že da u nje­mu bo­ra­vi, is­ti­ču­ći: „Na­ci­o­nal­ni po­kret je pri­gra­bi­la Sve­ta Cr­kva Sve­to­sav­ska, jer je na­ci­o­nal­nost od­li­ka nje­na – ona je uvi­jek bi­la, jest i bi­će uz svoj na­rod i u do­bru i u zlu. Sve­šten­stvo Bo­gom spa­sa­je­me Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske i ubu­du­će će Vas sve­srd­no po­ma­ga­ti u či­šće­nju na­rod­ne nji­ve od opa­sne za­ra­ze – ko­mu­ni­zma”.

(Na­sta­vi­će se)